У низу дана човеку одређених на земљи, има оних које лако заборављамо, јер личе једни на друге.
Има и оних којих се радо сећамо, јер смо у њима открили смисао, истину и лепоту.
А има и оних дана које никада не смемо да заборавимо, јер се у тим данима читав живот променио.
То су дани у којима је сестра изгубила брата, мајка сина, отац ћерку, пријатељ пријатеља.
То су дани у којима су градови изгубили имена, земља људе, а људи своје путеве.
У нама блиској историји, такав је дан 17. март 2004. године. Њега не смемо да заборавимо.
Тада је на Косову и Метохији страдало десеторо људи, а и један изгубљен живот чини свет тужнијим.
Тада је протерано из својих кућа преко 4000 људи, а и једно угашено огњиште чини земљу сиромашнијом.
Тада је порушено и спаљено 35 цркава и манастира, а само једна угушена молитва чини свет грубљим и немилосрднијим.
А каквим тек овај свет чине непослата писма, расуте књиге и нерођена деца, из мноштва порушених школа и болница?
Над неразумним људским чиновима, остала је да лебди замагљена мисао, згрчено срце и питање које упозорава – зашто?
Зашто у 21. веку рушити, убијати, протеривати, мрзети, неразумевати људе друге вере, другачијег језика, другачијих схватања?
Зашто, у веку науке, разума, напретка, великих цивилизацијских достигнућа, чинити погром над људима?
Страшна је реч погром – злочин без кривца, застрашујући чин за који нико није позван на одговорност.
17. марта 2004. године извршен је погром над српским становништвом Косова и Метохије.
У том дану, једна је сестра изгубила брата, мајка сина, отац ћерку, пријатељ пријатеља. У том дану, многи су људи изгубили своја огњишта.
Свет је на то једноставно – ћутао, као да се ништа није догодило.
Као да није приметио да је земља постала тужнија и сиромашнија, а живот грубљи и немилосрднији.
Зато данас, деветнаест година касније, ми косовског погрома не смемо да се не сетимо.
Не смемо стати у ред оних који су својим нечињењем и својом равнодушношћу прећутно одобрили овај страшан злочин.
Јер тој мајци, оцу, сестри, брату, пријатељу, дужни смо да пружимо утеху и искажемо поштовање. Њихово страдање и мука треба да нам буду упозорење и опомена.
Сећање на сваког човека невино страдалог тог мартовског дана на Косову и Метохији, нека нас научи да никада не будемо као они, који задојени мржњом и залуђени неразумевањем, руше, спаљују и уништавају све што је другачије.
Нека нас научи светлој и светој дужности да кажемо одлучно НЕ сваком злом чињењу, равнодушности и забораву.
Ако се свет већ одриче светлих мислих, честитих дела и доброте, не будимо као тај свет. Нека нам свачије страдање буде наук да ми сами не чинимо другима ништа лоше, него само ДОБРО.
Нека прво добро буде поштовање туђих патњи, и сећање на све невино страдале људе.
Слава им!
